Пролог

У ПРОЛЕЋЕ, ЗАГЛЕДАНИ У БОЉЕ ОД НАС
Глава

„Тако је већ одавно овде у нас: ко је срчан и поносан брзо и лако губи хлеб и слободу, иметак и живот, али онај који повије главу и преда се страху, тај опет изгуби толико од самог себе, толико га страх поједе да му живот не вреди ништа.”
Те речи мудрог Иве Андрића нарочито упозоравајуће звуче у овој епохи колонијалне демократије и насмешеног тоталитаризма, на „овом простору” јадних протектората, где је главни политички постулат да се срчано и поносно повије глава. Неки који су бежали из школе са важних часова зову то синтезом и „трећим путем”. Тако се ова опасна сенка фарсе и шизофреније надвила над нама. Ова драматичност намештених утакмица.
Срећом, стигло нам је пролеће. Прави мелем за људе измучене дугом зимом и вулгарном предизборном кампањом. Чак ни ново драстично повећање броја алергија (изгледа да газда кемтрејлса опет части) није могло помутити благотворност пролећа. Тражећи сигурну оријентацију, и даље настојимо да не изгубимо из вида бројне светионике предака. Ако нам нешто може дати снаге да издржимо, онда су то њихови примери у временима не лакшим од овог. У 2017. навршава се 640 година од рођења и 590 година од смрти деспота Стефана Лазаревића. Двеста тридесет година је од рођења Вука Караџића, 140 година од рођења Исидоре Секулић, 95 година од рођења Васка Попе, Дејана Медаковића, Борислава Михаиловића Михиза. Две стотине година је од смрти вожда Карађорђа, 90 година од упокојења Боре Станковића, 40 од престанка Милоша Црњанског. (...) Ако се како доликује сетимо њих, можда се сетимо и себе.
И не наздрављајте ничијим победама пре но што се уверите да управо то није ваш пораз.